СРЂ

— 18 —

Дудија. — И погледала си га? Алмаза. — Јок. Нисам могла. Скупила се у клупче и зауставила дах, па га само слушам и дршћем, дршћем, ко трстика над водом. Дудија. — (Живље). А он? Алмаза. — Он затегну жице на тамбури и поче ударати. Зацикташе жице, закуцаше, а глас му се изви: Драга моја, не срди ее иа ме, Не срди се, не скривај погледа. (Заносно). Ах, аваз, аваз! Дудија. •— А тада ... тада? Алмаза. — Скочила сам, к'о да ме иешто повуче. Стиспем се руком за нрси, — а на прсима ми била кита ђулбехара, — па узмем киту и ударим га. Ударим га v сред чела... Дудија. — Ах ... Алмаза. .. — па вриснем и побигнем у кућу, слушајући, како ми се за леђима смије. Дудија. — И тад си га само видила? Алмаза. — Није. Отада ми долази свакога петка и ен' онамо . .. (опет показује на лијеву страну). Куца и пива, а ја отрчим код плота и слушам ... слушам ... Ах, слушала би' га сто година! (Обгрли Дудију). Дудија. — (Лагано је одгурне од себе). Memi то ништа није драго... Алмаза. — (Зачуђено). Што? Дудија. — • (Жестоко). Јер је он хаЈинин, џенабет, лажац и пајгори нисан на свиту. Алмаза. — (Пријекорно). Вар и ти? Дудија. — И ја и свак ће му ово рећи! Ти си млађа, ти га не знатп, а ја.. . (окрене се и заплаче) ја, ја сам га клела по стотину пута ... 0, синула муња из ведра неба, па га шинула; љуте гује из горе дошле, па му очи копале, а орлови летили са свих планина, па му језик чупали! Алмаза. — (Преплашена, зачепи јој уста). Не купи га! Аман не куни га! Дудија. — Не знаш га ти, не зпаш ra. У њега је на устима мед, а у срцу је јед. Он не говори како мисли. Знам, га ја добро.