СРЂ

— 19 —

Алмаза. — Да није и теби долазио? Дудија. — (Одмахне рукош). Не питај! [Мјесечина залије читаву башћу и, прокрадајући се кроз граие воћака, обасја и дица њихова. Из врбовог шибља, изнад потока, пропјева бумбул]. Алмаза. — (Стисне се јаче уза њу). Кажи ми. И ја сам теби све казала, па кажи и ти. Не ваља сад од мене да кријеш. Дудија. — (Ухвати је за руку). Знагп ли, ббна, да ми на свиту нико драг није био к'о он? Нико, нико! И бабу и мајку и свакога би' заборавила нри њему. Ништа друго нисам ни радила, него о њему мислила. Јутром и вечером спомињала сам само њега. Алмаза. — Баш к'о и ја! Дудија. — Мене су просили двоји просиоци из зенђилих кућа, па нисам ни једне погледала. Да ме и царски син запросио и њега би' одбила, а боса бих трчала за Алибегом чак до .Стамбола. Алмаза. — (Наивно). И ја! Дудија. — А и он је казив'о да сам ја њему драга. Каже: »нема ми фајде од живота, јер си ме ти опсихирила, па сам к'о отрован. Ако ме твоја уста не додирну, кузум, и твоја рука не загрли, умрићу ти од севдаха и закопаће ме прије године дана под зелену траву«. •. (Уздахне). Ах! Алмаза. — Па шта је било? Дудија. — Учинила сам му и то. Учинила сам, што ни једна друга наша дивојка учинила не би. Заборавила сам и на свит и на адете и учинила сам. Алмаза. — (Брзо). Шта? Дудија. — Пољубила сам га. Пољубила га у уста, па ми се и то мало учинило, него сам му стисла главу рукама и љубила, љубила, љубила свукуд... Ех, они дани! Алмаза. — А је ли он тебе пољубио? Дудија. — И он мене. Колико је пута долазио— а долазио је сваког петка — љубио ме. И косу и очи и уста, образе, грло, све ми је обљубио. Све је ово горило под његовим устима. Алмаза. — Ах, да хоће и мене пољубити! Дудија. — Немој, немој! Бижи од њега, чувај се к'о од гује љуте. Чим га чујеш из даљега, а ти бижи! Сакривај се...