СРЂ

— 21 —

Дудија. — Јок! Не дам ти! [Оиет пјесма: Еј, драгн драгој ситну књигу пише, Моја драга зар не хајеш за ме? И опет се чује пратња тамбуре. За вријеме читава разговора Дудпје и Алмазе, тамбура не престаје]. Алмаза. — (Отима се свом снагом). Пушћи ме, пушћи! Дудија. — Не пуштам те! Буд је мене приварио, не ће и тебе. Алмаза. — (Кроз плач). Пушћи! што си тако зла?.. . Ах, чујеш ли како тамбура јеца? Пушћи! Дудија. — Не пуштам те, јер си ми драга. [Алибег пјева: Еј, тешка сам ти бола допануо, Срце боли с голема севдаха, Чини ми се илаџа му нема]. Дудија. — (Слуша, те цикне). Ах! (Гурне Алмасу). Хајде, хајде! Алмза. — (Застане). Шта ти је? Дудија. — Не питај!... Ок те зове... Хајде!... Макар те и приварио, хајде! Алмаса. — Да ниси хаста? Дудија. — (Гураје). Остави ме!... Хајде!... Зар имаш срца да му не одеш кад 'нако зове?... Чујеш ли га? Алмаса. — (Плесне рукамн). Одох му, одох! (Отрчи на лијеву страну и изгуби се међу врбовпм шибљем). [С десне стране, иза капиџика, зајеца друга тамбура]. Дудија. — Оно је Омерага, мој Омерага! [Пјесма Алибегова: Еј, драга моја ти му илаџ знадсш, Пошаљи ми душе у памуку, Црне очп у везен јаглуку.] Дудија. — Ах! [С десне стане Омерагина пјесма: Откако је Сарај-Босна постала, Није ливша дипотица остала...].