СРЂ

— 22 —

Дудија. — Омерага ме зове. Зна да сам овди, па ме зове. А ја, махнита, не чујем га, а он је мој... мо^. .. (Пође Омераги). [Алпбегова пјесма: Дођи, драга, хасту да обиђеш, Чини ми се, да бпх преболио!]. Дудија. — (Врати се и полети на Алибегову страну) Не могу, да Алибега не видим!... Само мало да га видим! Макар и из даљега... (Опет стане). А Омер-ага ме зове, чека и можебит' се љути на ме.. . (Врати се и хвата се за срце). Срце гори за старим севдахом, а ђулах је, грих је ца новога оставим... А Алибег је нешто болан, дертли пива... (Ломи прсте, очајнички). Ах, аман, аман! И какве ми је фајде, кад сада није више мој? Аман! (Пане по ћплиму и зајеца). 0 S V Е Т А. Novela iz dubrovačke prošlosti. Prijatelu Pavlu Orloviću posvećuje N1. de Valois. I. Sunce se ved primicalo k zapadu, zadni mu traci pozlaćivahu ponosni vrhunac romantične Petke; a Lokrum se grimizom pokrio sunčanoga zapada. Fra Ivan u Maloj Braći ulivatio za zvono, da navijesti Abu Mariju i pozove narod, da se Djevici pomoli. — Baš lijepe večeri, rece Ivan Gučetić, dubrovački vlastelin, susrevši se pred samijem gradskijem vratima sa vlastelinom Nikolom Benešom. — Gosparu Ivo, otkad ovamo? prekide ga Beneša. — Došo sam sada na konu, dopratio me je fra Ilija Brković; on se fermo 1 ) na Daksi, a ja ostavio kona u gospođe

') zaustavio.