СРЂ

— 82 —

петљаностима он немаше тако рећи ни појма. Таки су људи могли заузимати тако важна мјеста ваља да због тога, што папској курији није толико било до тога стало, да виши пастири буду учени, колико до тога, да они слушају вољу папину и да се у свему безусловно покоравају прописима већ утврђенога црквеног учења. Па ипак за овога Збињека Зајица не може се рећи да је био рђав човјек и без племенитијих жеља. Он је био непријатељем свију безакоња, празновјерја, те није имао хијерархијских предрасуда. Доспјевши на тако угледан положај, он имаше поштено мишљење и лијепе намјере, да истрјебљује из свећенства и цркве, којој је глава био, сва укоријењена зла. У почетку свога управљања с црквом Зајиц хтједе своје замисли и у дјело привести, чега ради је он пуно повјерење поклонио Хусу и ослањао се на његову спрему, знање и характер. Одмах у почетку предусрео је Хуса пријатељски те наименовао њега и његова пријатеља Станислава из Знајма синодалним проповједницима. Није се ограничио на томе, већ је наредио Хусу, нека му вазда било лично или писмено саопћи, чим би се какав био неред или недостатак у цркви појавио. Доиста то је врло лијепа свједоџба за надбискупа. Мало ћемо наћи и данас људи, који би, будући сами незналице и неспособни, хтјели призвати спремне и способне људе па их припитати за поуку и савјете. Синод се састајао свако пола године, и Хус, уживајући повјерење својега надбискупа, могао је при отварању синода говорити искрено и отворено све што му је на срцу лежало. Без обзира на достојање и положај, Хус у проповиједима напомиње својој сабраћи, нека савјесно врше своје дужности и тачно обављају послове, који спадају у дјелогруг њихових уреда, а нарочито им препоручиваше морални живот, у чему су дужни бити примјером својој пастви и свој околини; ни мало не околишујући Хус је и самом надбискупу отворено зборио, да све друго баци на страну, па да у духовништву, које му је потчињено, држи строгу дисциплину, ма га то стало и његова личнога добра. Хус, као прави духовни ценсор, оштро шибаше понашање и живљење не само нижих духовника, већ не штеђаше ни прелате. Охолост, надувеност, хијерархијско вла-