СРЂ

— 36 —

у срце покварених попова, ступише противу њега. Те године они сложише и тужбу и предадоше је надбискуиу да спасе њихову угрожену »част« од смјелога Бетлејемскога ироповједпика. Хус — стајаше у тужби — напада на свештенство у својим проповиједима и осуђује пред простим народом његова дјела и живот, и тим народ одвраћа да вјерује у поштење својих духовника и да се обазире на њихове заповпјести. Дакле Хусови противници бунили су се највише зато, што Хус просту свјвтину, од које огш грабљаху све што могаху, само да што боље и угодније живе, обавјештава и поучава, да рђави свештеници не заслужују никакова поштовања. Доиста Хус и јест грдан пријеступ учинио! Није шала. Он н. пр. тврђаше 16. јула 1407. год., да је сваки поп јеретик, ако за крштење и исповијед, за причешће, звоњење и сахрану и т. д. на силу тражи да му се плати, а навластито од сиротиње. Хус се бранио од те тужбе пред надбискупом, али није никога увјеравао, да није горње ријечи изговорио. Ои није хтио тајити оно што је некад рекао, јер оно, за што га свештенство Прашко оптуживаше, изговорио је и у једној од синодалних својих проповиједи на 18. октобра 1407. год. Збиње;с задовољи тужиоце и одузе Хусу чин синодалнога нроповједника. На тај начин Хус почиње одвајати се од поглавице чешке цркве као и од знатнога дијела прашкога свештенстза. Хусу већ у то вријеме св. Писмо било је највишим законом. Како је Хусу Јевапђеље било прирасло за његово хришћанско срце, показује нам и то што 1407. г. писмено се заузима за једнога свештеника, који бијаше протјеран из llpara. Тај свегптеник ништа друго није скривио до што је свом снагом проповиједао Јеванђеље, и заједно с Матијом из Јанова нсповиједаше, да немају само поиови Еећ и сви остали побожни лајици право Јеванђеље божије гласати. Тај протјерани свештепик био је Никола из Веленовица, који имађаше надимак Абрахам (Аврам), а проповиједао је у цркви св. Духа у Прагу. Хус, заузимајући се за тога свештеника, пише надбискупу, како има много других свештеника, који нити знају нити гласају слово божије како би ваљало, па да је потребно њих казнити, а не честитога свештеника Николу, који ништа друго није учинио, до што је