СРЂ

— 238 —

* * * — Д. С. Пијаде. Једно врело, два су разна зрака, Два човека сасма неједнака, Једно само божанство их спаја, Све остало потпуно раздваја. Мало их je што су свесни тога, Што човека сматрају за Бога; Остало се за жгадију сматра, Па у себе сотону посматра. Ја сам прошб доста света И видео доста људи, Како један другом смета, Како један другом уди. Видео сам и цареве, Гдје сироти народ газе; Улизице и пажеве, Где се своме цару плазе. Видео сам красних, лепих Великана свога доба ; Ал' и много глухих, слепих Наказа и ругоба. Тако ти је на овоме свету, Свако жури, тражи своју мету! Ал' ко луде на излазу стоје, Траже спаса — слободе се боје!.. Тамо-амо, увек изван стазе, Што сусретну мрцваре и газе. »Ја! Ја! Ј&!. « разлеже се граја Тих туњавих вечних папагаја!.. Ја сам прошб доста света И видео доста људи, Многима је гробље мета, Мноштво куне живот худи. Једни гракћу: све су таште, Празне слике наше маште; Што видите нема тога, Нема света, нема Бога...