СРЂ

- 259 —

Petar. Ko je ta buđala, koji ne će žene nijeme? Ah! da hoće mene Bog pomilovat, da na onu moju dođe ta nemoć: vrlo bih imo pomne, da ne bi po komu vragu opet ozdravila, niti bih je za to lijecio. Reno. Na svrhu, gosparu, ja te molim, da učiniš sve što znaš za pomoe joj u ovoj ne nemoći. Petar. Ne bojte se ništa; ne smetajte se. Reci mi malo, ova nemoć muci li je jako? Reno. Muči jako. Petar. Toliko bo}e .... Cuti li velikijeh bolesti? R e n o. Jako velikij eh. Petar. To je vrlo dobro... Ide liod... ondi gdje znaš?... Reno. Ide. Petar. Dosta? Reno. U to se ne razumijem. Petar. Materija je li dobra i zdrava? Reno. Ne poznam. Petar (obraćajuć se na Anicu). Daj mi ruku . .. Evo ti polsa, koji kaže da je tvoja kći nijema. Reno. To je đusto, gosparu, nemoć moje kćere. Vi ste je od prve poznali. Petar. A, ha. Kata. Pogledaj, kako je ugonenuo ne nemoć! Petar. Mi velici lijecnici poznamo oncas svaku nemoć; drugi bi se, koji ne zna, bio zamrsio i bio bi робео govorit ovo, ono, tamo, ovamo ed altro clie so io; a ja, što ti sam je dotego, poznam da je nijema. Reno. Tako je. Ma bi htio da mi rečeš, s česa joj je to? Petar. To je najlašne: to joj je došlo, er je izgubila rijec. Reno. Dobro sve to, ma mi reci, ako ti je drago, kojije uzrok, s koga je izgubila rijec? Petar. Svi naši najboji antori rijeće ti, da je to jedan inpedimenat, koga ima u jeziku. Reno. Ma mi reci, što je tvoja opinijon više tega inpedhnenta? Petar. Aristotile više tega govori govori lijepijeh stvari. Reno. Ja vjerujem.