СРЂ

— 317 —

— На, ha, ha, nije ni ta gruba, slatko nasmijavši se odgovori fratar. — Ovo mi je knez pripovidio baš jučer, ali mi je гекб da Vam ne govorim, jer da Vas mislu iznenadit. — Mene iznenadit! A ja sam gia obazno, jer mi je piso kanonik Beselli iz Rima i javio mi da s« moji dekretali, što sam ih nazad malo štampo, učinili furora u Rimu i da ee me učinit biskupom od Mrkana. — Vidiš ti, na to će Ovijeta, a ja sam se nadala da ću Vam prva donijet tu noticiju. O. Jakob još se nekoliko vremena zadrža u gospođe Gvijete, pa se povrati u samostan. Sutra dan poslije podne O. Jakob Lukari i 0. Serafin imali su otputovati u Italiju. Brod je već bio razapeo jedra u gradskoj luci. Nihovi znanci okupiše se da ih pozdrave i dobar im put zažele. O. Jakob došao je na obalu s gospodom Cvijetom Sorgom, s Pijerkom Pucieem i drugom vlastelom. O. Serafina pratila je svojta: Ivan Antić, Lene sa svojim roditelima i nekoliko drugih fratara iz negova samostana, koji su žalili negov polazak, znajući da će se teško više vratiti. O. Jakob živo se razgovarao s Cvijetom, koja mu se preporućivala da joj donese kakvu lijepu uspomenu iz Rima; a Pijerko je nekim sarkastičnim pogledom motrio Lenu, Ivana i fratra, koji su na drugoj strani nešto između sebe govorili, a na licu vidjelo se da su teško neveseli. Malo prije nego će nabrod, dođe i kanonik Marin Kaboga da pozdravi svoga dobroga prijateja O. Serafina; spazivši ga Pijerko okrete glavu na stranu, da se ne bi s hegovim pogledom srio. Pet ura je već zvonilo, i putnici se stadoše opraštati. Izrukovavši se O. Jakob sa dubrovačkom vlastelom, prvi ujeze na brod. Ivan se strastveno baci u naručaj O. Serafina; cjelivahu se grčevito, duboko uzdišući. Suze s očiju obojice pomiješaše se na slubjenim usnama. Lene je plakala kao ma]eno dijete, znajući koliko ju je fratar Jubio. — Zbogom Serafine! reče Marin Kaboga stisnuvši fratru desnicu. Ne boj se ničesa, ja ću se brinuti. — Zbogom 1 odvrati fratrar promuklim glasom i pope se na brod.