СРЂ

— 336

кроз прозор спази, ерећом још за времена, да им долази отац. Они се, наравно, узмувају, брже-боље скупе разбацане ствари (цилиндар, шешир, штап etc.) и — »завјеса брзо иада«. — Мисао или, тачније, досјетка није сасвим нова, начин извађања не посве оригиналан, али неусиљен и лак. Али комадић овај, ма колико безазлен он био, не ће да буде само једноставан опис једне доста обичне дјечје игре; у том би му случају прије било мјеста у »Невену« или »Голубу«. Мени изгледа, да је Нушићу лебдјела пред очима већа, а можда и племенитија цијељ : он је, рекао бих, хтио да овим призором из дјетињег живота напише сатиру на махне и нескладности у животу одраслих, маторих. Малена Зорица је завезала главу »кб бајаги боли је глава од једа«, опа свира (т. ј. лупа) па гласовиру само зато да љути њега, свога »мужа«, зановета му и пада у несвијест, — све као и мама, а Перица, кад долази доцкан кући из кафане, меће памук у уши да не слуша »женина« зановетања и назива је животињом, — исто као и тата. И у томе ироничном, горком, малко иосредном исмијавању одраслих у облику једне црте из дјечјег живота и лежи вриједиост ове хумореске. То је за мене тако занимљиво : узмете ли »Нашу децу« као обичан, шаљив опис дјетиње забаве, опда их можете слободно дати у руке дјевојчицама Зоричиних година; схватимо их пак као посредпу, али добро иогођену карикатуру врло честих брачних призора сакатот домаћег васиитања, онда је комадић овај и за одрасле прије жалоспа и не веома утјешна, него лака и весела лектира. И то је само доказ, да су »Наша деца« једна добра ствар.

(НаставиЛе се).

(Ил. Нвачковик). Чрновци.