СРЂ
— 335 -
најзад, обоје не спреме да оставе евоју кућу и полазе, незнајући nn сами куд. Но у томе часу долази им, сав усплахиран н срећап, син Иван и јавља да је постао — отац. И једно мало, сасвим мало, песвјеспо створење води бабу опет у дједин загрљај. Како би се ова мала »цртица у једном чипу« могла друкчије и звати, него »11од старост« ? Она није пишта особито, али она то и не ће да буде. Само један лак и безначајан снимак из свакодпевпице, једна малепа, па и овлашна скица из ситничарскога живота, v коме је већ читав догађај да Антопије слави своју педесету брачну годину, из живота тако ужаспо обичних и досадно безиачајних људи, само еиизода из једпог бапалнога, старачкога брачног живота, у коме старац чита свој дневник, па онда приповиједа својој баци такођер обичпе повости. јер да их чита, старица би задријемала. А из те свакидашње ситнице створио је Бранислав Нушић са својим пријатно течпим, и ако пешто лабавим дијалогом и згодним, насмјешљивим сценама једну спретну стварчицу, која је кадра да један два трепутка позабави позорницу li (чнталачку) нублпку. Читам да је војвођапско Српско Народно Позориште, што је у Нушићу стекло искусна управитеља, даје са лијепим, заслуженим успјехом. И хумореску у једном чину: »Наша деца«, која је у истој (63.) свесци »Мале Библиотеке« изашла, чини један призор из брачпог живота, али док Нушић у црти »Под старост« један старачки наиван и смијешан брачни пар скицира, дотле оп у хуморесци »Наша цеца« приказује два паметна дјетета, која су са својим бистрим, дјечјим очима и несвјесно запазила пешто из живота својих родитеља, те се играју »мужаижене«. Пера Јаковљевић, који је већ девет пута славио нову годину, и сеја му Зорица, која је тек осам цвјетних прољећа и кишљивих јесенп дожпвјела, обукли хаљине својих родитеља (не питајте, како су им стојале), он дошао, кб бајаги, доцкан кући, она се љути, чини му пребацивања, иште да јој полаже рачуна о својој плати, »муж« јој ^чита рачуне њезине кројачице и назива је »правом животињом«, због чега она пада у несиијест, а оп јој неко стакло с мирисом меће под нос и отвара прозор, јер опа »нема ваздуха« и »тешко дише«, те