СРЂ

— 888 —

ulazu, pa polažuci na tle svoju košaricu, rece kao da se hoće radi nečega da opravda: — Došla sam dole, da mi ovo robe ne pokisne ... Niko joj ne odgovori; svi se, slušajući oluju, zabaviše svojim mislima, samo onaj sveštenilc u рб glasa moli svoj „oficij". Do malo i p]usak popusti, k naraa siđe kapetan da naplati prijevoz. Pred nim objasnuju se ona tri trgovca, sveštenik, dva stranca i ja: svi imamo popust, biva, plaćamo treće mjesto za drugo, i to svoje pravo ističemo punim glasom. Dođe na red i starica. Razriješi uzao na jednom kraju od mahrame, izvadi novac i plati potpuno, — a čudo mi, što se ne tuži. Kapetan pogleda u novac, pa na košaricu i veli joj: — Još dvadeset para za robu. Starica ćuteći plati i to. U to blizu smo luke, a i oluja popušta. Kapetan nzlazi uza stube, a nh za nim. Starica se iz ujudnosti odmakne, pustivši gospodu ispred sebe; ja ucinili isto. Ostavši easom sam sa staricom, rečem joj: — Nije pravo da Vi sami, ispred svi11 nas, platiste potpuno prijevoz! — E što ćete? — odgovori ona — nemam je polakšice, a taki je zakon! — Pa s interesom upita me: — Je li te, i moj sin Marso, da je ovdje, iinao bi polakšicu кб ostala gospoda? — i cisto materinski osinjehnu se na me, na negova bivšega druga.