СРЂ

— 564 —

мишком неке исцијепане, хаљкаво завијене новине. Једанпут јој испадоше, али она их брзо дохвати. Шта ли ће с њима? Ја је посматрах, била је слабуњава и тужна, али ииак није била ни мало гадпа. Умивено и лијепо обучено, могло би постати лијепо богаташко дијете, ово сирото јадниче. Она је корачала одлучно, а у очима јој се видјело да нешто дивно замишља. Међу тим човјек и жена и ја, једнако пратећи их, остависмо мјесто свечаности. Они се уиутише неким предграђем и зауставише ее пред једним шатором, скроз мокрим од кише, сједоше за један стб и затражише флашу вина. И ја се зауставих и сједох недалеко од њих; добро сам их видио, јер бјеху освијетљена неком лампом, закаченом за један дирек. Обоје су били ужасно одвратни; он сасвим ћосав, а она с брковима. Налакћени на стб, разговарали су се полако као какви завјереници. Око нас људи, који су морали бити или коњушари или џокејски момци, правили су велику ларму, пили су, викали келнера, свађали се, грдили. У ваздуху се осјећао као мирис каквог убуђалог бурета и неких штала. Спазих како човјек и жена често погледаху, правећи неке знаке очима, двојицу момака у ливрејама, који су се картали у ситан новац, који је стајао поред њих на столу. Али гдје је дјевојчица? Сасвим близу њих, сједила је она на земљи, између ногу тих људи. Дивно је било видјети је. Од поцијепаних, старих новина била је направила двоја мала кола од хартије, — кола, или тек, боље рећи, нешто налик на њих, и с рукама, час једном, час другом, бацала је с једних кола у друга цвијет, ону дивну ружу, коју је мало час нашла у влажној и равној трави. Тада сам тек разумио зашто је тако брзо зграбила онај тужни остатак веселих забава, зашто га је тако брижљиво чувала. Ондје, између ногу тих пијаница, у оном гадном и загушљивом ваздуху, с ногама и сукњом у блату, сва шчучурена, она ie подражавала сама сву веселост и сву славу са свечаности. Она је бацајући и одбацујући сама себи једну једину, увехлу, дивљу ружу, замишљала хиљаду свјежих букета цвијетне туче; она се забављала, смијала