СРЂ

(Крај).

VI.

Наталија Стјепановна и Ломов. Ломов (улази нзнемогао). Страшно лупање!.... Нога ми утрнула ... у куку сијева ... Наталија Стјепановна. Опростите, загријали смо се, Иване Васиљевићу. Ја се сад сјећам: Воловске су ливадице ваше. Ломов. Страшно ми срце бије ... Моје ливадице ... На оба ока живци ми играју ... Наталија Стјепановна. Ваше су ... ваше ливадице ... Сједите . .. (Сједа). Ми нијесмо имали право ... Ломов. Ја из принципа. Мени није драга земља, али је драг принцип. Наталија Стјепановна. Управо принцип ... Дај да проговоримо о чему другоме. Ломов. Тим боље, јер ја имам и доказе. Баба моје тетке дала је сељацима дједа вашега оца ... Наталија Стјепановна. Доста, доста о томе! (На етрану). Не знам како да почнем. .. (Њему). Хоћете ли брзо у лов? Ломов. На тетријебе, цијењена Наталијо Стјепановна, мислим послије жетве почети. Ах, ви сте чули? Замислите, каква ми се несрећа десила! Мој Угадај, кога изволите знати, почео је храмати. Наталија Стјепановна. Каква жалост! А од чега? Ломов. Не знам. Може бити ишчашио ногу, или га туђа псетина ујела. (Уздише). Најљепше псето, да и не говорим о новцима! За њега сам Миронову 125 рубаља платио. Наталија Стјепановна. Преплатили сте, Иване Васиљевићу! Ломов. 0, то је врло јевтино за ме. Чудно псето! Наталија Стјепановна. Отац је дао за свога Откатаја 85 рубаља, а Откатај је далеко бољи од вашега Угадаја.