СРЂ

— 679 —

— С твојим дијелом можеш радити шта 'оћеш, само кад све изгубиш, не ишти од нас. Говори ти Јакове, шта мислиш?... — Ја брате.. . ја бих узео на контрат један километар пута што се ради и на ком сам ја радио. Ту је велика и сигурна добиг, нема да се рескира као на фарблу, послије, ја сам ту вјешт !. .. -— Не допада ми се ни то. Ја мислим да тргујемо. Ја сам то радио и прије но што сам се примио државне службе. — Ila опет да банкротираш — упаде му Марко у ријеч. — Ћут'!... викну Стеван. Не знаш ти ништа. Нема тога рада, у ком човјек може бити сигуран од пропасти. Несрећа је хтјела, па смо сви били пропалице; срећи се сад прохтјело, па смо опет постали људи. Озбиљно вам кажем, отпочећемо трговином. Ту можемо сви троје да радимо. Ја ћу куповати робу, Јаков продавати, а Марко да тражи купце и K^nfi вересију. Ко не ће, нека каже, па ћу му дати његов дио, и нек тад чипи што му је воља, само ако пропадне, нека се не жали ни на ког и нека не тражи ништа више, јер не ће добити. Нико се не успротиви, свима се допаде овај приједлог, нарочито Марку. Он им свечано обећа и закле се на њихов захтјев, да не ће играти карата; а у себи се радоваше што ће он имати највише добити — од карата. И тад, у мјесто да зову пријатеље и познанике на вечеру, они се сами частише и веселише, у новој кући, пред почетком новога рада. (СвршиЛе се).