СРЂ

— 770 —

Оптуженик је с почетка кашљуцао и блиједио, али у скоро тишина, опћа монотонија и досада и на њега дјеловаше. Он је с глупим поштовањем гледао на судијске мундире, на изнурена лица поротника и мирно мицао очима. Судбени поредак и процедура, на које је у тамници с болом у души очекивао, сад су на њ дјеловали са свим одвратно. Он није никако овдје нашао оно, што је могао очекивати. На њему је била кривица убијства, али он ипак није овдје нашао ни грозних лица, ни погледа с негодовањем, ни звучних фраза о осуди, ни учешћа у његовој необичној судбини; ниједан судија није на њему зауставио дужег, љубопитљивијег погледа . . . Магловити прозори, зидови, глас секретарев, држање прокурора — све је то било прожето канцеларијском равнодушношћу и дисало хладноћом, те је убица чинио просту канцеларијску дужност, или га нијесу судили живи људи, него каква невидљива, Бог зна од кога заведена, махина . . . Умирени мужик није појимао, да су се овдје животним драмама и трагедијама тако навикли и научили, као у болници умирању, само што се у тој махиналној безосјећајности кроји сав ужас његова положаја, који је без излаза. Изгледа, да он не сједи мирно, него би хтио да устане и почне молити, са сузама искати милосрћа, горко се кајати, умирати од очајања и — све се то разби о затупљене живце и навику, као валови о камење. Кад је секретар свршио, предсједник тек онако пријеће по столу руком, упиљи очима у оптуженика и затим лијено упита: — Оптужениче, признајете ли своју кривицу, што сте у вече деветог јунија убили своју жену? — Никако, одговори оптуженик, опирући се и држећи се за хаљину на грудима. Одмах за тим пријеђе суд хитно на преслушање свједока. Бише преслушане двије бабе, пет мужика и полицај, који је начинио пријаву. Сви они, упрскани блатом, заморени пјешачењем и чекањем у соби за свједоке, изнурени и намргођени, свједочили су једно те исто. Они су говорили, да је Харламов „добро" живио са својом старицом, као и други: тукао ју је само онда, кад би се напио. Деветог јунија, кад је сунце сјело, старица је нађена у ходнику с разбијеном лубањом; код ње је у локви крви лежала сјекира. Кад су тражили Николаја, да му јаве несрећу, није га било ни у соби ни на улици. Трчали су по селу и тражили га, завирили у сваку крчму и избу, али га не наћоше. Био је ишчезао и послије два дана сам се јавио суду, блијед, дроњав, сав дрхтећи. Тада су га свездли и бацили у хладник (тамницу). — Оптужениче, окрену се предсједник Харламову, можете ли објаснити суду, гдје сте били она два дана послије убијства. — По пољу сам ходао . . . Ни јео, ни пио . . . — А што сте се крили, кад Ви нијесте убили?