СРЂ

— 769 —

49

с агпатичним, длакавим лицем и риђом брадом. За њим је ишао омален, изнурен војник с пушком. Готово у самој клупи десила се војнику мала неприлика. Изненада се спотаче и испусти из руку пушку, али је брже-боље ухвати у лету, при чему се јако удари кољеном о кундак. У публици се зачу лак смијех. Од бола, или, може бити од стида, због своје сметености, војник се сав зацрвени. Послије обичнога преслушања оптуженика, измјене поротника, прозивања и заклетве свједока, отпоче читање тужбенога акта. Ускогруди, бљедолики секретар, врло мршав у онаквом мундиру и са фластером на образу — у свему подесан за клинику! Читао је нејаким, дубоким гласом, брзо, службено, не повисујући ни понижујући гласа^ као бојећи се да не замори прса; њему је секундовао вентилатор, који је несташно брујао иза судскога стола, и у опће чули су се звуци, који су давали тишини у дворани успављив, наркотичан характер. Предсједник, не баш стар човјек, са до крајности изнуреним лицем и кратковид, сједио је у својој наслоњачи, не мичући се и држећи руку на челу, заклањајући очи од сунца. Уза брујање вентилације и секретара, он је о нечем мислио. Кад је секретар направио малу почивку, да отпочне нову страну, он се од једном трже и погледа жућкастим очима на публику, за тим се наже над ухо свога сусједа-члана и упита га с уздахом: — Ви сте се, Матвеје Петровићу, задржали код Демјанова? — Да, код Демјанова, одговори члан, такођер пренувши се. — Идући пут, вјероватно, и ја ћу се код њега задржати. Код Тапјакова, молим Вас,"није никако могуће остати! Врева, галама сву ноћ! Лупају, кашљу, дјеца плачу . . . немогуће! Помоћник прокуроров, пун, угојен, црномањаст, са златним наочарима и лијепом, њежном брадом, сједио је непомично као кип и, поднимљен, читао Бајронова Кајина. Његове су очи биле пуне жудне пажње, а обрве се са дивљењем дизаху све више и више . . . Гдјекад би се наслонио на наслоњачу, један часак безначајно гледао испред себе и затим се опет удубао у читање . . . Бранилац је правио црте по столу тупим крајем писаљке, и, спустивши главу на бок, мислио . . . Његово младо лице бијаше без израза, осим непокретног, хладног расположења, какво се вића на лицу ћака и чиновника, који су присиљени из дана у дан сједити на једном те истом мјесту, гледати увијек иста лица, исте зидове. Говор, што се водио, није га ни мало дирао. Рашта је тај говор? По наредби управе, по давно заведеном шаблону, осјећајући да је одвратан и досадан, без осјећаја и жара, заборави га још пред поротницима, а тамо даље — ваља трчати по блату и киши на станицу, одатле у град, да би што прије добио указ, опет отићи гдјегод у округ, читати новости . . . досадно!