СРЂ

850 -

Pojava XV. Slave i Antun. Antun. Gospo Slave, i meni će vajat brzo poć. Slave. Evo ti ga na! Ma nemoj ti još. Antun. Sto ćete, poradi Jele. S nezinom zaduliom nije dobro, da gubi noć. Slave. Tad ćeš mi ostavit Malu. Antun. E, to ne mogu za druge uzroke. Slave. Ma i Pero Mali je pošo. Antun. A, on će se vratit. Slave. Sto mi je ovo žo veceras! Svak će poć s bogom ranije. Stoprva je ura po ponoća. Antun. Dakle, gospo Slave, velika Vam hvala na milosti i jubavi! Slave (dava, ruku Antunu a on jo Jubi). Ma nemoj još; рОstani barem dok svrši pr\ r a kvadrija iza večere. Antun. Postaću još malo, dok se Jele i Mala raslilade, pak se imam još javit gosparu Vlahu. Slave. Žo mi je za Katu Malu, jer joj se drago vrtjet, a večeras je jako vesela. Antun. Vidim i znam sve. Doma ćemo se razgovarat. Slave. Tad ću je ja ostavit u mene, ako je ti misliš progonit. Antun. Hajdemo, gospo Slave, u salu. Slave. Obećaj mi, Antune, da je ne ćeš bockat ni korit. Antun. Da, ne ću. Neka Vam bude. Slave. Ni riječi joj pisnut"? Antun. Ni riječi. Slave. A što je suđeno, to će bit. Antun. Dakle, kizmet, na tursku! Slave. E da kako! — A sad hajdemo onamo. (uzimje Antuna ispod ruke i odlaze). (Pada zavjes). Svrha drugoga dijela.