СРЂ

— 896 —

кидао због тога њихова љубавног нагона, који вјечито трепери у њима. По његову мишљењу Бог је створио жену само за то, да куша човјека и да огледа његово постојанство. Њој ваља опрезно и са страхом прилазити као некој замци. И она је, са својим раширеним рукама и отвореним уснама управљеним човјеку, заиста налик на замку. Он је само према калуђерицама био милостивији, јер их је њихов завјет правио безопасним, али се ипак с њима опходио грубо, јер је осјећао у дну њихова скрушеног и потчињеног срца ону вјечиту љубав, која бјеше управљена на њ, и ако је био свештеник. Он је осјећао ту љубав у њиховим побожним очима, које бјеху сузније но у калуђера, у њихову усхићењу, у које се мијешао њихов пол, у њиховој преданости Христу, и то га јако озлоједи, јер је то била љубав жене, тјелесна љубав. Он је осјећао ту проклету њежност и у њиховој покорности, у благим ријечима кад с њим говоре, у обореним очима, у сузама које просипаху кад их он за штогод караше. И кад поће, он отресе своју мантију на прагу манастирском и крупним корацима појури одатле, као да бјежи од какве велике опасности. Поп је имао сестричину, која је живјела са својом матером у једној сусједној кућици. Он је свим силама радио на том, да она постане милосрдна сестра. Она бјеше љепушаста, вјетренаста и подругачица. Кад јој попа почне придикати, она се смије; кад се он наљути, она га стане ватрено љубити притискујући га на своје груди, а он се и нехотице труди да се ослободи њена загрљаја, који му је ипак чинио неку слатку радост и будио у дну његова бића ону сваком човјеку уроћену потребу очинства. Често јој је говорио о Богу, о Богу онаком, како га је он замишљао, и то је чинио кад се шетао с њом по пољани. Она га није ни слушала, већ је гледала небо, траву, цвијеће, а у очима јој се огледала необична срећа што постоји на свијету. Покадшто она јурне да ухвати какву бубу у лету, а кад је ухвати, донесе је њему и стане чаврљати: „Погледај, ујаче, како је красна, чисто бих је пољубила." И та потреба да „пољуби" муху или