СРЂ

— 895 —

МЈЕСЕЧИНА. — Guy de Maupassant. Поп Марињан био је у сваком погледу достојан тако славног имена. То бјеше висок, сух, фанатичан свештеник; велик занесењак, али поштена душа. Његова вјеровања бјеху стална и непоколебљива. Он је искрено мислио да познаје Бога, да је проникао његове намјере, његову вољу и циљеве. Кад је крупним корацима шетао по околини своје мале сеоске парохије, често му се јављало питање: „Зашто је Бог ово створио ?" И он би упорно тражио, замишљајући себе Богом, и готово је увијек налазио. Он није био од оних, који у скрушену, побожну заносу узвикују: „Господе, твоје су намјере непознате !" „Он је у себи говорио: „Ја сам слуга Божји, ја морам знати његове намјере, а ако их не знам, морам их проникнути." Њему се чинило, да је све у свијету створено по некој ванредној и неограниченој логици. Свако „зашто" имало је своје „зато". Зора је створена да се веселије будимо, дан да зру плодови, киша да их ороси, вечери да припреме за сан, а мрачне ноћи за мирно спавање. Четири годишња времена су дивно удешена за земљорадњу, и никад се није овом свештенику ни у сну јавила сумња, да природа нема никаквих намјера, и да све што живи, напротив, мора да се покорава суровим захтјевима годишњих времена, климе и земљишта. А мрзио је жену, он ју је несвјесно мрзио и инстинктивно презирао. Често је понављао ону Христову изреку: „Жено, шта има заједничко међу нама?" и додавао је: „Рекао би човјек, да је и сам Бог био незадовољан овим својим створом." Он је држао, да је жена, и ако је дјетињасто створење, десет пута покваренија но што је пјесник описује. Она је заводилац, који је упропастио првога човјека, па и сад наставља свој проклети посао; слабо и опасно створење, које човјека тајанствено узнемирује. И он је већма мрзио њихову душу склону љубави, но њихово замамљиво тијело. Више пута је осјетио, како се њихова љубав зауставља на њему, па и ако је знао да га не може упропастити, ипак се