СРЂ

— 924 —

srce silno tuče. U prvi mah opali кб puškom, pa onda udru brda da odgovaraju, sve nekako jače i krupnije, dok ne svrši dubokom tutnavom, te uz tutnavu cijela kuća kao da poigrava, a slabo učvršćeno caklo na malenom prozoru drhti i zveči. Svi se na strepet prekrste, a Marija uz to pogleda još na sliku sv. Nikole. — Eto i ja nešto mislim, a imalo bi pismo stignuti svaki čas. Nego ne može opet tako brzo ni stići; daleko su te zemje, đe se on nalazi — počne Nikola da tješi Mariju. Još su neko doba sjedali nekako zamišjeni, dok se u neke ne dignu i pođu na počinak. Marij;i je ž\e i spavala, sve misleći o sinu i zlu vremenu, koje na polu bijesni. Jedinu utjehu davala joj je leptirica što je obigravala oko plamena. Jutro osvane čisto i vedro, ali podosta hladno. Nikola otiđe u stranu iznad sela, da pregleda je li mu štogod nevrijeme nagrdilo, a Marija i sin joj Marko ostanu kod kuće. Marija je radila kućni posao, a sinoćna leptirica jednako joj igra pred očima. — Za Boga, hoće li išta doći ? — sve misli u sebi i nešto šapuće. Taman sahat prije podne otiđe Marko da napoji živo, a Marija bijaše zaposlena oko lumina. Počeo stijen da pršti, jerje uhvatio u čaši vodu, na kojoj je u|e plivalo. Baš ona ulila uje i metla novi stijen, te hoćaše da ga zapali, kad od jednom je zovnu ženski glas s vrata od avlije: — Mare Nikolina! O Mare! — Ooj! — ozove se ona ne upalivši lumin, a srce joj jače zakuca, te izleti u avliju. Na vratima stajala jedna djevojka iz sela, s košem na glavi, jer je dolazila iz grada. Drži pruženu ruku, a u noj pismo. — Na! — reče Mariji i pruži joj pismo. — Ovo su mi dali u gradu, biće od tvoga Ivana. — Ah, sv. Nikola! — reče u sebi Marija. — Neka mi kaže ko što hoće, ali nije meni sinoć igrala zaludu Jepirica oko lumina. Bila bi' dala glavu, da ću danas primit pismo od Ivana; tako mi je srce davalo — počne Marija jačim glasom, a dona joj usna igra od veseja.