СРЂ

— 927 —

i робпе učitej da im ređa pozdrave što ih je Ivan u pismu slao, te nije se mogao uzdržati, a da se pri toliTtoj rpi pozdrava ne nasmije. — Bože moj, kako lijepo piše, kako svakoga pozdravla, — робпи ženske kao od miline da govore, kad im je učitej svršio da čita. — Da mu Bog da zdrav|.e i dobru sreću ! — rece Nikola, kad primi natrag pismo. — Baš ti hvala, gosparu! — робпе Marija poslije malo mučaha, a sinošna leptirica dođe joj opet na pamet. — S bogom! s bogom! — odgovori učite}, samo da ih se trsi. — S bogom i hvala! — odgovore oni, i upute se kući veseli i zadovo^ni da im je Ivan sretno stigao. Do podne znalo je čitavo selo, da je Nikoli Velikomu došlo pismo od Ivana, te ko god mu najeze pred kuću, svak viče s vrata : Sto Ivan piše ? — Puno je i tebe pozdravio — odgovara Marija svakomu. — Ah, da znaš kako samo lijepo piše ! — nastavja ona daje i priča svakomu jednako, što je Ivan pisao. * Lumin je od sada gorio pred ikonom sv. Nikole samo nedjejom, plarnen uvijek jednako treptio, a na večer bi se češće našla koja leptirica te bi o n opržila krila, ili bi u plamenu zaglavila; ali svaka od nih nije donijela Mariji pismo od Ivana. Prve dvije godine pisao je Ivan kući nekoliko puta, ali im se u svakom pismu sve jače tužio na teški život i tvrdi kruh u tuđem svijetu. Druge godine poslao im je o Božiću 2 lire, što ih je, kaže, velikom mi'ikom sastavio. Kašhe im je pisao rjeđe i jednako se tužio, dok u neke za dugo nije nikako ni pisao. Tri godine po odlasku Ivanovu razboje se Marija i kroz nedjeju dana umre. U selu niko nije znao kako se zvala nezina bolest. Grodinu dana po nezinoj smrti uzeše Marka u vojsku, pa kad svrši službu, dođe sa tri zvijezde pod grlom kući. Teška mu bila motika, a niko ga ne zove „gospodin", te se on opet dobrovojno vrati u soldačiju. — Zašto sinko, da od Boga nađeš! ? — uzđahne Nikola, a suza mu se skotrja niz obadva obraza, kad vidje da ga sin ostavi sama.