СРЂ

— 926 -

— Što ćeš jadna, još je dijete. Nema malo više odgodine da ide u školu — rece Nike Lovrova, kao malo uvrijeđena na rijeci Marijine. — Hajdemo u učiteja, jer ovako ne ćemo nikad svršit reče Nikola ustajuć na noge i uzimajući pismo od djeteta. Svi izađu na poje, a Marija otrci u kuću, metne brzo čist ubručić na glavu i preko prsi, pa pođu do učiteja. — Bog pomogo, gosparu! Može li se ? — vikne Nikola kucajući u otvorena kućna vrata učitejeva. — Dobar dan! dobar dan! Što je novo? — ubrza učitej, videći Nikolu i još nih nekoliko, gdje ulaze u kuću. — Evo mi piso moj Ivan, pa molio bi' te da mi vidiš, što mi piše — počne Nikola dignuvši kapu s glave i stiskajući je pod lijevo pazuho. — A što su ovi s tobom? — upita učitej kao da tobož ne zna, pokazujući na one te su s nim došli. — Pa rada bi gosparu i oni čuti — odgovori kratko Nikola. Učite} uze pismo Nikoli iz ruka, otvori i počne da čita, nekako i on jedva slažući riječi, jer je pismo bilo napisano vrlo rđavim rukopisom i puno ortografskih pogrešaka: Dragi roditeli! Evo vam činim znati s ovo par riječi, da sam, Bogu hvala, zdravo i sretno stigo. Putovo sam 21 dan, nešto žeJeznicom a nešto brodom. Kad sam ovamo stigo, prigledali su nam pasoše i puštili nas. Dragi moji roditeji! Ovamo sam naš6 Lakana Bogdanova i Matka Ilijina iz našega sela i još nih nekoliko iz drugijeh sela. Oni pozdravtaju svoje kod kuće i tuže mi se, da je mučan život u ovijem stranama. Dragi rodite]i! Ja sam zdravo i dobro. Ostalo mi još blizu tri napolijuna, pa mislim, da ću s time moći živjet dok nađem kakve radne. Sada mi ne ostaje drugo nego vas, dragi moji roditeji, puno pozdravjam. Pozdravite mi kuma Šćepa i dunda Matiju. Puno mi pozdravite