СРЂ

- 936 —

udrilo mi nešto u noge, pa ne mogu A dug! dug! Ako još umrem Ivako ću pred Boga'?! Djeeo! djeco! — i okrene se Nikola polako kući, a daje ništa ne pita Lakana, sve misleći kako će pred Boga s dugom na duši. Taman neki od selana počeše da žale jadnoga Nikolu, kad se zvono sa Matice razlijegne preko sela: Zdrava Marija! — Bog istina! — čulo se s usta, i svi poustaju na noge skidajući kape i mećući krst na sebe; a na svačijim ustima moglo se opaziti, kako sitno premeću: mole se Bogu. — Laku noć! — Dobra ti bila! — i pođoše moji sejani svaki na svoje ognište. Sutra ih čeka radni dan. * * * Jedno godinu i рб kašne, baš negdje po „novoj godini", ležao je Nikola Veliki bolestan. U selu su govorili, kako će teško prebojeti. Vidio je i on sam, da su blizu zadni dani, pa jedina stvar što ga je ubijala, bio je dug kumu Sćepu. Kako bi on mirno umi'o, da ga to ne mori! Djeco! djeco! čuli su ga češće uzdisati oni, te su bili oko nega. Jednoga dana pred samo podne uđe jedna žena s košićem na glavi, dobro umotana. Dolazila je iz grada. — Nikola Veliki! — vikne s vrata, skidajući koš i tarući rukama, jer je bilo hladno. Nikola krene glavom i otvori nekako očajno oči. — Evo će sad stignuti postijer (knigonoša) — nastavi ona daje — nosi ti pismo i još nešto od Ivana. On govori da su lire. Sine! sine! — čulo se s negovih usta, kad svrši žena da govori, a neka jedrina osvoji mu obraze. Lakan Bogdanov, te je slučajno tu do Nikole bio, uzme pismo, otvori ga, i počne da čita, sastavjajući slovo po slovo: Dragi oče! Molim te za oproštene što ti se od davna nijesam nikako javio. Ne ću da ti pričam moje, a i svijeh nas amo, jade i nevoje. Nego opet, dragi oče, miloga Boga hvalim, da me nije zaboruvio. Evo ti šajem ovo 12 lira što sam ili sebi za put