СРЂ

— 950 —

»Zagonetka mi je još taj san: znacene mu je tajno, i još ne leti slobodnim krilima. »Usnuh da se odrekoh života. Bijah postao noćni stražar mrtvaca, onamo gore, u samotnim dvorovima smrti posred gora. Onamo gore ja bdijah nad grobnicama; pune bijahu takvih spomenika crne rake. Sa staklenih me grobnica gledaše život pobijedeni. Ja disah miris vječnosti, raspanute u prah, i moju dušu prašina zagušivaše. A ko bi mogao prozraciti dušu u takovom vazduhu? »Ponoćna me svjetlost trajno opkojivaše, a do ne skučena samoća, i treća, najgora mi drugarica. hropeći pokoj smrti. »I ja držah k]učeve, najzarđalije od svijeh kjućeva, kojima sam mogao da otvorim i najškripavija vrata. »Kao užasan jauk škripane bi se razlijegalo dugim hodnicima; kad bi se krenula vrata na šarkama, reklo bi se ptica zlokobnica, |uta što je bude. »Ali bi se još užasnije stislo srce, kad bi opet svud naokolo zavladao muk; ja sjedijah sam posred kobnoga mira. »Tako je prolazilo, vuklo se vrijeme, ako je vrijeme još postojalo: što znamja! Napokon se dogodi nešto, što me probudi. »Tri puta zakuca na vratima, udarci bijahu kao gromovi, tri puta odjeknuše svodovi užasnom bukom; i ja odoh onda k vratima. »Alpo! -- zaviknuh. — Ko nosi svoj pepeo u goru? Alpo! ko nosi svoj pepeo u goru"? »I zakrenuh kjućem, i uprijeh da otvorim vrata. Ali bijahu samo za jedan prst pritvorena. »U taj tren silan vjetar sasvim ih rastvori, zviždeći, urličući, tresući hitnu na mene crn mrtvacki sanduk. »I u zviždanu, urlikanu i drmanu vjetra raspršte se sanduk, blujući stokratan grohotan smijeh. »Na tisuće prilika djece, andela, ćukova, lakrdijaša i leptira, velikihkao dijete, prasnuše ugrohotan, porugjiv smijeh namene. »Ja se zgrozih od užasa i strovalih se; od strave zaviknuh, kao što ne bijah još nikad zaviknuo. »Moje ше vlastito vikahe probudi; i dodoh k sebi«. Na taj nacin ispriča Zaratustra svoj san, i zamuknu, jer još ne znađaše da ga rastumači.