СРЂ

— 974 —

И, заиста, његови стихови као згодан наставак Карерове романце, радо су стављани у музику, јер су збиља били као створени за то. Грациозност и класична хармонија, уз љепоту израза и искреност осјећаја, сачињавају главне характеристике његове поезије. Годинама млађи од Кардучија није до краја подлегао његову силном утјецају него је знао још од првих младићких огледа међу Пратом и Алеардом који владаху, и романтичарима те га окружаваху, преузети Фосколову и Леопардијеву предају и не упасти у празна пренемагања каснијих бранитеља Манцонијевих. Његова химна Микеланћелу, објављена 1885. године, примјер је јаке и мисаоне поезије. Панцаки, додуше, није био гениј, али је знао самосталан и неодвисан да пробе кроз три или четири пјесничке генерације а да не постане вођ какве школе и да не узима ученика. Његова умјетност, фина и њежна, без излишних накита и празне буке, није била створена за подражавање. Панцаки, дакле, као пјесник јамачно ће морати да пријебе мећу потоње нараштаје. Не може се једнако казати о њему као приповједачу. Прије свега његова је прозаична активност — како прије рекох — одвећ растурена. Његови су списи готово сви пригодни, чланци за новине и ревије, конференције и говори. Мален је број његових приповиједака, а и оно мало што их има, и ако су красне по замисли и саставу, ипак су у главном ситне. Характеристика Панцакија састоји се нарочито у томе, што он није саставио дјело, по коме би се могао тачно да измјери критичан и философски дух једнога човјека. Растурио је своју пространу културу у мрежу ситних поточића, који никад не могоше да се сједине, те да саставе једно големо језеро или 'море. А то баш с тога, јер је у њему човјек био природни непријатељ умјетнику. Он — као што је сам једном приликом исповједио — није нигда жртвовао свој живот за умјетност. Пјесник, новелиста, критичар, драматураг, говорник, политичар, он је хтио прије свега да живи. А умјетност не бјеше за њега друго него једна страна његова живота, страна, коју је он волио изнад свега и која је испуњавала хуманошћу свако његово дјело и свако његово кретање. По томе он је диван примјер многима, који од умјетности или од поезије праве саму и једину _душевну функцију свога живота на штету осталих племенитих особина.