СРЂ

— 1015 —

налетио, скочи иза сна и поче подвикивати; „Аа, шгка! држ' зељове ! Пустија! . Пуцајућ и пјевајућ стигоше кући Остојичиној. * Није прошло ни два мјесеца, а Девуша роди сина. Свијет као свијет поче се снебивати, а свака је снаша и жена избјегавала Девушу. — Мој јуначе — каже Перо ИнВић — није ни чудо што је наступила ова суша, па земља испуцала а жито већ од суше и од овог бијелог вјетра све пожућело и сазрело прије времена. Ала! Биће нас, моје ми старе душе, и по Прајској и по Русији. Камо срећа, да смо сви отишли, не би ли како побили апан, што се, Боже прости, послије мијене родио на овај бијели свијет. Љепше би и то било него 'вако. Неке године роди она Блажићева, па ни онда ни зрна .... А и ова проклета бура од неки дан подбочила, па нема жита, не море се живљети! Од оног мало што буде, дај бегу, дај царевину, па свијет од пб зиме почимље куповати. Еее . . . богме зло . . дебело зло! Ова сиједа глава доста је .утувила, али сваки је дан горе, сваки дан, моје ми старе душе, а вово је уписна гр'ота. По селу се тих дана само о томе догаћају зуцало и нагаћало. * — Ма ово се ноћас изли силна киша! — говораше Мићан, излазећи из куће, своме комшији Јакову. — Јопе' је Бог и на нас погледб, слава му и 'вала! Да ко би 'ранио ов'лики вилајет и дуњалук! Јопе' ће бити рода и берићета! — Знаш ти, зашто се излила онака силна киша? — упита Јаков. — Зашто друго, него по божјем напутку! — чуди се кб Мићан. — Мој брате, ево каже Ђураћ покојног Илиџана, да се ноћас објесила о букву Девуша Остојичина. Јутрос је нашли у Косјеру, а она виси о букви, и уже јој око врата. — Ооо! — чуди са Мићан. — Ма нека 'наки' роспија нема! Да је још отприје, јопе' би моји крумпјери били већи! . . Керловуи, 1904.