СРЂ

— 51 —

Д. С. Пијаде.

И увек назад, по прошлости давној Ваша душа лута и жудња се креће; Тугујете за њом к'о о срећи вајној, Која се никад повратити не ће. Садашњсст за вас мртва је и пуста, А живот тек само животом се зове; Из гробова кужних помрчина густа Завија и гута ваше празне снове. Зар баш ничег нема — ни искрице једне, Да у огњу стопи ваше душе ледне, Из кога би чисти трулежа и кала Ускрсли к'о људи нових идеала, Нових жудњи, нових жеља? . . . Зар баш ничег нема, Да вас дигне и опрема Против вашег мучитеља: Празног блеска, лажног сјаја Навика и обичаја? . . Хај! горе, горе, изван тога смрада! Где душа не пати, срце не страда; Камо лепота вечно царује, А небо земљу нежно милује. . . . Тамо дигните вас! На висовима светлим, слободним, Где ваздух оштар плућа надима, И цело биће живот прожима; Где све дише, живи, све се развија, И семе сићушно дивом проклија. . . . Тамо дигните вас! То је једино светло станиште, Где за се човек ништа не иште! Већ само даје, светли, расипа, Својим жаром живот простирућ, Док све у огњу силне љубави Не стопи, не слије; Па људе створи — свесне богове, Који ће истрчат' у бедној гомили Кано дивови мећ' кепецима. Тамо, тамо дигните вас!..

22/Х1 - 903. Карлсруе.