СРЂ

— 100 -

ТАЈНА СМРТИ. — Давид С. Ппјаде. Читава година бјеше прохујала од нашег последњег виђења. Па какав састанак!.. У кући било је све нијемо, мртво. На столу је чкиљила лампа и расипала своју блиједу свијетлост једва допирући до њенога лица. Она је лежала на самртној постељи. Поглед бјеше укочила на ме. Ја застадох код врата и гледам је . . . Једва ме ноге држе. Сањам ли ја? Је ли то она? она? . . Или се можда цио овијет титра са мном? , . Али не, није могуће! . . Па ипак то је она, то су њене очи! .. Ај, шта урадисте! . . „Мајко! Мајко! . И ја падох у њена наручја, закопах лице у њеним грудима, да не види како ме сузе гуше. Она ме стезаше све јаче, све јаче . . . „О-ох! О-ох! чедо моје, чедо моје! . . О-ох, тако, тако је добро! сад ћу бар мирно умријети. Још тебе хтједох видјети. Видим, Бог је велик, услишио је моју молитву па те послао. Хвала ти оче, хвала! . . Још само један пољубац! . . Ох, тако, тако је добро, о-ох, о-ох! .." Она ме је стезала, мирисала, удисала; али није плакала. Била је снажна као див! . . И ја, који доћох да је кријепим, да јој вратим наду, био сам слаб и немоћан да савладам, нијесам био кадар своје сузе уздржати. Шта урадисте од ње, шта учинисте! . . Ја вам цвијетак повјерих да га чувате, да га пазите и његујете; а ви га згазисте, смрвисте . .. Мајко, мајко моја! . . Најзад ме отјераше напоље и не пуштаху више к њој, Други је дотицао оне миле руке, оно слатко лице, оне лијепе мудре очи. А ја? као изгнаник кога из храма избацише, без светиње, без огњишта, сироче — стајао сам пред вратима и преклињао да ме пусте к њој. И они бјеху милостиви, да премилостиви! Ошкринуше врата . . . у бесконачност . . . Све сићушно ишчезе и само ме је велико кружило. Сви бјеху дивови, велики, снажни и лијепи. Богови! . . Па ипак, чим бих ухватио згодну прилику, дошуљао бих се к њој. Сио бих до ње, па би јој дуго цјеливао руке. Она би ме нијемо гледала. Али то не бјеше обичан поглед; он је причао по-