СРЂ

— 101 —

вјесницу читава живота. Само не губи наду, уздај се у Бога, он ће те спасти. Ето данас већ много боље изгледаш! Да, да, сине! заиста, много се боље осјећам, лакше ми је, а и сваки ми залогај прија. Зар ја да изгубим наду? Не, ја немам више жеља. Још тебе хтједох видјети, па и то се испунило. Сад могу мирно отићи. Бог је велик!" . . Укочено би ме даље гледала, и ја бих продужио да јој цјеливам сухе, мршаве прстиће. Најзад, чим би ко ушао у собу, она би ми молећиво рекла да се, удаљим: — Хајде, драго чедо, проћи се мало с друговима. Видиш како сунце грије на пољу, па како липа мирише ! . . И ја бих отишао, али не сам: њу сам носио свуда са собом скривену у дубини срца свога. У суботу рано позвала нас је к себи. Ријечи није прозборила, већ нас је само нијемо гледала. Њен је поглед продирао у нашу душу. Крај се примицао, она је то знала, па је с њеком свечаношћу очекивала тај свети тренутак. Још једном јој цјеливасмо руку и она нас пољуби у чело, па изађосмо с очима пуним суза. На њен захтјев обукосмо је у ново бијело рубље. За тим позва течу да јој пјева побожне пјесме, а она га је тихо пратила. Ми слушасмо из друге собе. Збили смо се до врата, уздржавајући дах и куцање срца. Само сузе лагано клизаху низ вреле образе и падаху нечујно на меки ћилим. Пјесма је била тиха али пуна осјећања . . . као да је пјевају анђели из неког другог, љепшег свијета. Ја осјетих како лагано нестаје бол из мојих груди, како се срце све више шири и неко тајанствено блаженство у себе удише . . . Осјећао сам близину божју. Око подне умуче пјесма. Она остаде на само с болничарком. Њу замоли да јој иодигне узглавље и да је боље намјести „како би била лијепа кад они доћу". . . И тако полунаслоњену, с прекрштеним рукама, с лијевим оком заклопљеним, с десним упртим на моју слику, озбиљну, без суза и осмијеха, затекосмо је ми. И цио њен лијепи унутрашњи живот био је изражен на томе лицу. Но ипак сви бјеху слијепи да виде ту љепоту!.. Све стаде кукати и нарицати, диже се прави урнебес, као да је пакао своје чељусти разјапио — Шта ћу ја биједник сам, с ким ријечи да прозборим, коме да се потужим! . .