СРЂ

— 108 —

Све остало за њих је празно, нестварно, неопипљиво, дакле лажно. Они ће вас вјечно каменовати док им не дате доказа. Чак и кад вас на распећу виде, посумњаће: можда сте их хтјели обманути, завести. И ви, који сте вјечно страдали због своје љубави; ви који сте пркосили једном читавом добу префињене подмуклости, царству основаном на лажи и пријевари; ви неуморни свијетли борци — ви сте за њих само мекушци, сањалице, јер гомила не може живјети вашим животом, не може вас схватити. Шта би било с плодовима културним толиких вијекова? Шта од њихове науке и умјетности, од тога највишег изражаја њихове плиткоће! . . Окрени се и погледај; погледај како су мали и спугани. Везе обичаји и навике, подраживања, ласкања и улагивања — само их то одржава, иначе би се расплинули. А ви их лишавајући тих веза лишавате живота — ограничености. Јер они себе само као ограничена бића знају. Ослободите ли их тих граница, ви их убијате; јер су мали да пучину сагледају коју им откривате. Али ви не очајавајте, не клоните! Ви живите! Јер што гомила није кадра, то можете ви. Испољите љепоту која је у вама — сјајите! Будни ће вас видјети и сазнати за своју љепоту, за ризницу која у њима лежи. И свјетлила ће се све више множити, док сва не буду свијетлити. Јер ни једна зрака не смије бити изгубљена! Дајте и не тражите! У давању лежи сва ваша награда. Али безмјерно дајте, да се ни мравак на вас не потужи! Јер је давање ток свега живота, вјечити крет унапријед, у бескрајност! . . И никад не реците доста, док не урадите све, док не куцне час ваш када ће све ваше биће говорити: „сврши се!" . . Али дотле дјелајте без одмора, да ни тренут један не буде изгубљен. Дижите, ширите, простирите, ведрите! ал' увијек лијепи, као дивови истрчите у тој гомили „животних просјака", „вјечитих гробара"! . . . Али ту морадох прекинути читање, је бјеху дошли ти исти „животни просјаци" и „вјечити гробари" да је окупају и оперу, јер она бјеше за њих „погана". 29—X— 903. Карлсруе. м