СРЂ

— 179 —

Јосим дубоко уздахну. -— Или ако хоћеш, могао би му приредити парастос . . . Али осећања Јосимова била су толико искрена и дубока да му се све то чинило недовољно, ништавно према ономе што је имао у срцу. * # * Петнаест дана доцније Јосим је прирећивао парастос покојноме Науму. Јосим је био објаснио својим и Наумовим пријатељима да је њихова дужност да учине нешто за непрежаљенога друга. Томе је био додао да ће он узети на себе све трошкове око прирећивања парастоса. У гробљанској капели било је на окупу око двадесет особа: Наумова удовица и неколико њених сусетка, Јосим и неколико његових пријатеља из министарства. Кандила су трептала пред иконама, пламени свећа подлегали су сви заједно час на једну час на другу страну, а капље воска бистре као сузе котрљале су се низ свеће. Изнад глава присутних, плавичасти димови кадионица уздизали су се у полу-тами коју прекидаше на неколико места светлост јануарскога јутра падајући са прозора као слапови мутне воде. С леве стране, мећу људима, стајао је Јосим. Савијао је колена и лећа да би се учинио што мањим, јер му је изгледало да се је истакао изнад свега. А желео је бог зна како, да се он у чему не разликује од већине осталих који присуствоваху парастосу! Желео је да буде што равнодушнији. Погнуте главе, Јосим је био непомичан. С времена на време чинило му се да се буди из сна; тада би погигао главу и у пола збуњен погледао би испред себе: Поп је полугласно читао; свет се једновремено крстио сагињући главе. Јосим би то исто чинио. Па мало по мало, мисао је поново одводила Јосима. Остајао је скрушен оборених очију, не чујући и не гледајући ништа. Затим би се по^ново тргао као из дремежа. Гледао је дим кадионица како се диже у вис па је помишљао да је он узрок, клица свему томе што се сада око њега збива.