СРЂ

*

— 180 —

Чинило му се да је све то сан и ако је био свестан свега, и ако је добро опажао да се у осталоме ништа необично не збива око њега. Обузе га жеља да изиђе из капеле; с нестрпљењем је очекивао да се све то оконча. Јосим Пантелић је превртао у своме срцу сва своја осећања. Али не нађе она која је тражио. Није могао да објасни себи да он приређује овај парастос. То му је изгледало тако невероватно! Није могао да нађе једно једино осећање којим би себи бар у неколико објаснио како је био дошао до те одлуке. Најпосле, Јосим стресе све са себе. Није хтео да буде смешан самоме себи. Ствар му је сада била разумљива, јер је себе сама, који је о Божићу решио да приреди парастос, гледао као другу личност. Тиме се све доведе у ред у Јосимовој глави. Он је сада био задовољан самим собом. Било му је сада сасвим природно да је на овоме парастосу : Као што је био на пратњи Наумовој, тако је сада дошао и на парастос. То су мале учтивости и пријатељске дужности . . . А Наум је имао и добро срце.

На изласку из гробља хладан ветар који је дувао са Дунава обави групу људи. Врхови капута су се лепршали, а људи су савијали своја тела. Био је хладан тај ветар, хладан као гробнице. Јаукао је кроз грање а као метла мео је широк пут. Звоно са гробља стаде објављивати један укоп. Сваки удар звона личио је на комад гвожћа, који би ветар понео са собом као лако перо, а који би мало даље пао на земљу и заронио се У њу. . . . На кафанским вратима Јосим примети да су се сви склонили са стране. Он се тада сети да они из учтивости чекају да он први уће.