СРЂ

— 219 -

ишта докучим, једино.то — а то бијаше он и сам објавио — да се зове: Сир-Џон Ровел. Морадох се, дакле, задовољити са тим, да га уходе. Али ми ништа сумњиво не доставише. Но како гласови о њему никако не престајаху, на против, све се више шираху и како, готово рећи, свак жив о њему говораше, ријеших се да одем сам, те да лично видим тога особењака. С том намјером почех да редовно ловим у околини његовог имања. Но дуго сам чекао прилику да се упознам с њиме. Он ми се на посљетку указа и то захваљујући једној јаребици, коју убих баш испред његова носа. Псето ми донесе убијену птицу; ја је узех и одмах се упутим Сир-Џону молећи га за извињење на мојој неучтивости и нудећи му да прими убијену птицу. То бјеше врло круЛан човјек с црвеном косом и брадом; јако висок и широк — један херкул, но тих и отмен. Није нмао ништа од оне британске укочености и врло ми се живо захвали на пажњи који му учиних изговарајући француски са нагласком од оне стране Манша. Кроз мјесец дана виђесмо се пед до шест пута. Једно вече пролазечи испред његових врата, опазих га у башћи гдје пуши сједећи на једној столици, коју бјеше објахао. Поздравих га и он ме позове да ућем на чашу пива. Не чеках да то понови. Прими ме са свом оном енглеском обазривошћу, пун предусретљивости, хвалећи Француску и Корзику и изјављујући да много воли ову покрајину и ово приморје. Запитах га (али са великом опрезношћу, забашурујући се срдачним и пријатељским интересовањем) по штогод о његовом животу и о његовим навикама. Он ми одговори без икакве забуне. Причаше да је много путовао по Африци, Хиндијама и Америци, а затим додаде смијајући се; — Ах! ја много авантура имао! Ох! јес ! ! .. Затим, повративши се на разговор о лову, причаше врло занимљиве подробности из засиједа на хипопотаме, тигре, елефанте па чак и на гориле. Рекох: — Та то су све само најужасније животиње. Не! Ох! Човјек најгора животиња јест, одговори мој Енглез па поче да се смије са оним добродушним смијехом дебелог и задовољног Енглеза.