СРЂ

— 220 —

А затим ће: Ја човјека такође много ловио 1 Па онда окрену говорити о оружју. У неке ме понуди да уђем код њега, да би ми показао пушке разних система. Салон му бјеше прекрит црном свилом извезеном златом. Велико, жуто цвијеће пливаше на мрком платну, горећи као да је од огња. Он рече: — То је некад јапански покров био! Но у посматрању тог можда најбогатијег намјештаја и укуса оте ми поглед једна ствар. Она бијаше наслоњена на парче црвене кадиве и истицаше се од свега другога својом оригиналношћу. То бјеше рука; човјечија рука! Али не рука од скелета, бијела и чиста, већ осушена рука са ноктима и жилама у којима се вићаху још трагови од застарјеле крви, нарочито у прорезу, то јест у половину лакта, гдје кости изгледаху као да су сјекиром пресјечене. Око шаке бјеше један грдан ланац од гвожћа прикован захрћалим клинцима и објешен у зид за једну алку, за коју би могао и слона привезати па да је не извали. Упитах: ■—- Шта је ово? Енглес одговори ладно: — То мој најбољи непријатељ био. Из Америке дошао. Осјекао ја њега сабљом. Кожу скинуо, на сунцу то сушио за осам дана. Аох! Добро много за мене то! Јееес! . . . Додирнух ово парче човјечијег остатка, које је некада морало припадати каквом колосу. Та је рука била грозна. Кад је човјек види онако приковану улијеваше му, са свим природно, израз и утисак какве дивље освете. Ја рекок: — Овај је човјек морао бити врло јак?! — А — 0! Јееес! — Али ја још више јак био, него он. Ја метнуо овај ланац њега држати. Мишљах да се он шали, па изустих: — Та овај Вам је ланац непотребан; рука не може да побјегне. Али сир-Џон замишљено одговори :