СРЂ

— 271 —

uzbudi povjerjivost. Ali kalco se zaeudi kad doznade, da već od mjesec dana bijaše Lav otputovao, niti se išta znadijaše o negovu povratku, koji se baš cinaše vrlo, ma vrlo dalek. Vraćajući se kući, bijaše Robert jako zlovojan, a ta se zlovoja izlijcvaše na jadnu ženu, ali samo lubezne rijeci bjehu Kamilin odgovor prigovorima muževlevim. — Sve to nije nego lukavost i himba, mrmjaše Robert; nego kako mu drago se ona znala pričinati, mora da dođe čas u kome će se izdati. Dani su prolazili, prolazile nedjele, ali čas ocekivani od Roberta ne nadođe. Roberto je mislio da se Kamila i Lavom đopisivaju: ali kako se je moglo to da događa? Sigurno listovi ne padahu u ruke Jera, a Rozina nije još mogla da nađe ništa čim da osumniči svoju gospodu. — - Nesreća! govorio je Robert pun jeda; kad mi je bila zabranena osveta, onda je bila zgoda; sad, kad imam pravo na osvetu, manka mi zgoda. Najućen radi ovakog razočarana, bivaše Robert svaki dan suroviji u svom postupanu, samovojniji u svojim zahtjevima, nepravedniji u svojoj srgbi. Bilo bi se reklo da mu je namjera činiti da Kamila iskusi malo po malo onu osvetu koju ne mogaše da na noj ovrši najedanput. Ali niti nepravde, niti оргеке, niti neprestani prigovori nijesu mogli učiniti da ona ni za čas izgubi onu poniznost, ono ustrpjene i Jubeznost kojima bi ona susretala Roberta. I Roberto nije mogao nikako da je nađe u pogrešci ma bilo kojoj. — Nije lijepo tvoje prijatejstvo sa Cecilijom. — Zar ima koju grubu manu, ili imaš da joj što prigovoriš, mili moj"? — Ima to, da je ne mogu da trpim, strašno mi je mrska, i želim da s nom ne budeš više imala posla. — Poslušaću te. Žena ne smije da ima za prijate(ice če]ad koja nijesu po voji svojemu mužu. Drugi put uđe Robert naglo u odaje ženine: Reci mi što znači sve ovo? Jer sam se ja neoprezno odajio iz kuće za dva dana, a ono sve u kući mojoj razbacano