СРЂ

— 254 —

— Оно да речеш није се сломио ниђе, но му је половину тијела од паса доље већ умрло. Од кукова, да опростиш, на ниже не чује ништа за своје тијело. То га да речеш баш и не мучи много но вода, она му душу узе; него за Бога, господине, да му даш какву траву, не би ли му вода одушила. Велики је мученик, господине, севап ти је. Саставив брзо према томе слику болести, није се било тешко досјетити, да се ствар тиче тешке болести у кичменој мождини, која по потешкоћи лијечења и свом опћем карактеру захтијева најпажљивију болесничку његу и најозбиљније многострано лијечење. Пошто сам по казивању закључио о приближној узрочно — анатомској дијагнози, искрсну ми пред очи тамна и снуждена слика несрећног практичног љекара, који мора снагом свога позива у оваким и сличним приликама да долази у додир с оваким случајевима, којим би се знало и могло помоћи, али кад се нема ни гдје ни чиме, тешко се то одазива на осјећај позватога. — Ја му не могу, добри мој, ништа помоћи без бонице, коју ето ми овдје немамо, но га носите на У. у боницу, гдје има више згоде и потребних справа за лијечење те болести. Овдје од тога нема ништа. Нити има гдје лећи нити се има чиме, како би требало, 'ранити, једном ријечи, овдје нема ништа удесно, чим би се могло помоћи болеснику. — Ми, господине, немамо тамо куд; једно далеко, не би га баталион гонио; ми смо сиромаси а толика даљина . . . — Јадан не био, тамо се, с помоћу божјом, може излијечити, тамо је свака згода за болесника, ту ће он наћи све што му на ум пане, а овдје од тога нема ништа, ни воде му нема ко дати као што треба, па нека то, ја овдје не могу лијечити. — 'Оћеш да ти право кажем, ми га тамо не ћзмо носити, нити имамо рашта, боље нека умре ofie, па ако 'оћеш помози, ако ли не ћеш, фала да је Богу. Ти му, господине, пушти воду, друго њега и не боли, да речеш, много. — Послушај ме, мој брате, што би се мучили и доносили га чак из М. амо, а користи не ће бити. Ја ти кажем, ја му само могу воду пустити, а на У. се може и излијечити. — Господине, ми ћемо га теби донијети па о твојој души. Ти ћеш радити, ми сви знамо, што могнеш, па нека умре, за то се родио, а ми се у Бога и у те уздамо. Ја одох, но не би ли