СРЂ

— 297 НЕЗНАЊЕ РЕДА. Слика из природе. — II. 15. Успенскп. Догођај се збива у окружном граду А. У купатило уђе у дугачким скутима и широком хаљетку варошанин, те снимајући избрљану пртљагу, окрене се к дјечаку, који зашиваше пукотине на једру. — Је ли допуштено умити гријешно тијело? — Зашто не? Овдје је свакоме слободно . . . — Дакле је заједничка установа ... А колико запада та храна ? — Од господе узимамо пет копејака, а од свога брата три копејке. — Узми новце. Већ је и врућина наступила! — Припекло је јако. А одакле долазите? — Из Калуге. Дјечак се удаљи. Варошанин, затворивши за њим врата, са комадом сапуна у руци спусти се у воду, те крстећи се поче сапунити главу. Из ненада појави се на роговима купатила човјечја глава и одјекну оштар глас: — Еј поштењачино! Излази брже! — Да си здраво! а тко си ти! — Господарев радник. Излази чим прије . . . — Ма што ти је! ? Ја се не купам бесплатно . . . платио сам крвавим новцима . . . —• Твоји ми новци не требају, узми их натраг. — А зашто ви то прије нијесте гледали? Човјек на ирилику ушао у воду, платио, главу насапунио, па ипак . . . — Али није допуштено . . . Излази брже! — Како то није допуштено? Мени су рекли, да је ово купатило заједничко . . . према тому, какво право ти имаш мене изгонити одавде? — Такво, што ћу сад одмах отићи позвати господара, а он ће заповједити којој људескари да те извуче на поље! — Хајде зови! Ја се не бојим твог господара!