СРЂ

— 310 —

НЕШТО 0 КРИТИЦИ УОПШТЕ и НАША САВРЕМЕНА КРИТИКА. — Лпзар Т. Перови!.. „Где се најпре зида, поправља и ствара, А тек што је трошно напокон обара; Где с' разуму срце вољно покорава: Ту је храм слободе — ту је cpeha права!" „Маркова Сабља" — И. Ђорћевића. И у практичном и умном животу врло често чујемо ријеч „критика". Та се ријеч већ сасвим удомаћила, а код већине постала је синоним ријечи „опадање", у сухом, голом значењу њеном. Оставивши на страну такво појимање непосвећене масе у тајне знања и науке, ми ћемо се, са научног земљишта полазећи, запитати; шта је то критика? Какав је њен задатак? Творачки Геније, пролазећи кроз различну умну, или духовну атмосферу, запаја се извјесним идејама, na их, силом моћи своје, прекраја, синтезира, у ново рухо облачи, ствара нови умотвор, кога закон разума (овај има свугдје свеопшту вриједност) оцјењује, налазећи насладу у сопственом раду свом: јављају се нове, чисте мисли, ври живот ума и осјећања — ниче творачка епоха у литератури. Да не би овакав мисаони покрет, заведен практичном, или задњом циљу, иступио из својих граница, погазио законе природности и стварности, постоји строги, али неповодљиви судија, који инстиктивно тежи истини — то је критика, са основним задатком, да потребном искреношћу, простотом и гипкошћу, завири у елементе духа, у област знања и мисли, обогати у најјачој мјери свој умни хоризонат, па добро појимајући и разликујући недостатке и погрјешке, изведе и истакне оно, што је боље, и то „боље" преда свијету за науку, са жељом, да се што јаче оснажи и успостави ведар ум на чисти пут духовног напретка. Велика је идеална задаћа праве критике. Зато се је и прави критичар, дужан предходно добро наоружати знањем и науком; покрај своје, свестрано изучити свјетску књижевност, или бар једног каквог народа, који је на високом степену културе; вла-