СРЂ
- 311 —
дати потребним дијалектичким даром; урођеним оригиналним талентом и способношћу осјетљивог психолошког анализатора, имати укус за лијепо, бити управо умјетник, па, кад већ хоће да уће у најшире изучавање онога, што је створила или изнијела творачка моћ, нек се добро помири са својом савјешћу, јер залази у тућу имовину, тући духовни живот, а овај је скуп; па онда здравом логиком и дошљедношћу, без заједања увреде, без нарочитога компромиса и сухих фраза, деликатним тоном, који доликује мјери његовог образовања и васпитања, тоном поштена критичара, с фактима, с примјерима по средини — нека износи чисту истину; нека обара неправилна постојећа мишљења а износи своја властита, или, ако није кадар, — туђа, јаснија, кориснија, али никако са трибуне горопадна болесника, већ као добар пишчев друг, вијерни пратилац његовог духовног свијета и тачан тумач изложених мисли и осјећања. — Ето какав држимо, треба да је критичар, ако ће се поштено жњети по пољу умних производа, а жељети, да се ојача полет високом покрету људских умова. Код нас, Српског народа, косовски удес разби, угуши умно и морално развиће, осуди Србина, да „у окових тешких" робује зулумчарским страстима, те никакво чудо није, што је у течају петвијековном српски уроћени Геније изгубио богом дану тенденцију експанзивности, и што кроз све то вријеме не осјети се јачег покрета умова, који би створили нешто, што ствараху умови сретнијих народа. Али опет кроз све то петвијековно робовање у души Србиној остаде свијетао спомен његове прећашње славе и величине: српски народни дух, прекаљен притисцима и напорима, остаде горостасан, чист, као кристал, јер се храњаше и запајаше нај јачим културним спомеником — гуслама, иочува: име, вјеру и језик. Ово не ометаше географски положај, јер једнаке традиције, заједничка борба, патње, — све то изазиваше Србина на заједнички отпор ради очувања своје свијести и огњишта. Овакав заједнички отпор, који је стао и великих жртава, занаго је морао благотворно утјецати на развиће опште европске цивилизације, јер се тијем ометаше пут Хунима савремене културе на запад. Тако то бијаше онда, а када народ наш с ове стране Саве и Дунава збаци ланце робовања, и ако у тешким сметњама, да се креће развитку унутрашњег благостања и културе — избише духови са пером, сакованим у радионици животне борбе и ис-