СРЂ

— 359 —

„Ох, Заратустро, плодови су твоји зрели, али ти још нијеси за њих сазријо: Зато мораш поново у самоћу своју, док не омекшаш". То рече, па се насмија и побјеже. А око мене завлада страховита тишина. Ја сам пак лежао на поду сав окупан у зноју. Дакле, сад знате све, па и зашто морам натраг у самоћу своју. Ништа вам не прећутах, моји драги пријатељи. Али и то сте чули, ко је од свију највећа ћуталица, а и ко то хоће да буде ! Ах, пријатељи моји! Имао бих вам још нешто рећи, имао бих вам још нешто дати! Што вам не дајем? Јесам ли тврдица постао? Тек што је ове ријечи Заратустра изговорио, савлада га бол што тако брзо мора од својих пријатеља, па се горко заплака: али га нико не могаше утјешити. Кад ноћ дође, остави своје пријатеље, па се крену сам. Бсоград. С њемачког: Д. С. Пијаде.