СРЂ

— 358 —

А ја одговорих: „Шта већ није поднијела кожа моје смијерности. Ја живим на подножју свога бријега, а колики су моји висови још ми нико не рече; али долине своје познајем добро". И понова чу се шапат: „0, Заратустро, ко може бријегове да премјешта, може лако и долине и гудуре", А ја одговорих: „Моје ријечи још не покренуше бријегове, а ни говори моји не допријеше до људи. Истина да пођох к њима, али још не доспјех до њих". И понова чу се шапат: „Шта знаш ти о мени! На траву роса пада кад је ноћ најтиша". А ја одговорих: „Док сам ја свој сопствени пут нашао и несигурном ногом њиме гредио, они ми се смијаху. Још су говорили: „Заборавио си пут, па ето заборављам већ и да ходам". И понова чу се шапат: „Шта је стало до посмијеха њиховог! Ти си један који је послушност заборавио: зато треба да заповиједаш! Зар не знаш ко је свима најпотребнији ? Онај што велико заповједа. Нешто велико извршити — тешко је, али је теже велико заповиједати. А то ти се најмање да опростити: што имам моћи а нећеш да владаш". А ја одговорих: „Немам гласа лавовског да бих могао заповиједати". И понова чу се шапат: „Најтише ријечи буру доносе. Мисли које долазе на голубијим ногама управљају свијетом. Ох, Заратустро, ти треба да гредиш као сјен онога што доћи мора: тако ћеш заповиједати и заповиједајући предњачити". А ја одговорих: „Стид ме је". И понова чу се шапат: „мораш још дијете постати, па изгубити стид. Још је на теби понос младости; доцкан си млад постао: али ко хоће дијете да буде, мора још и своју младост да прегори". И ја стадох премишљати и дрхтати. Најзад рекох што и у почетку: „Нећу!" У исти се мах разлијеже око мене грохоган смијех. Јаој! смијех ми овај утробу распори, срце раздере! И ја чух посљедњи пут гдје ми неко нечујно рече: