СРЂ

— 357 -

НАЈТИШИ ЧАС. (Из Ничеовог „Заратустра"). Шта ми се збило, драги пријатељи? Видите ме утученог, гоњеног, невољно послушног; ах, готов да вас оставим, вас моје драге пријатеље! Да, још једном мора Заратустра у самоћу своју; али се овога пута нерадо враћа медвед у своју пећину. Шта ми се збило! Ко ми је то заповједио? Ах, то тражи моја љутита владарка; казах ли вам већ икада њено име? Јуче с вечери говорио је са мном мој најтиши глас; то је име моје страховите госпе. И то се зби, — јер све вам морам рећи, да неби срце ваше отврднуло према пријатељу који вас тако изненада оставља! Је ли вам позната језа која обузима спавача пред самим сном? — До прстију протрне што му се под измиче а сан почиње. То вам говорим у слици. Јуче, у најтишем часу, под ми се измаче, сан отпоче. Казаљка се крену, часовник мога живота дахну, никада још не чух такву тишину око себе, тако да ми се срце стравом испуни. И нешто ми нечујно рече: „Теби је то познато, Заратустро. А ја дрекнух преплашен тим шапатом и проблиједих као смрт, али мучах. И нешто понова рече: „Ти знаш, ал' нећеш да говориш!" Најзад одговорих као нека јогуница: „Да, знам, ал' нећу да говорим!" И понова шапуташе: „Нећеш, Заратустро? а је ли то истина? Не скривај се у јогунству свом!" Ја стадох плакати и дрхтати као какво дијете, најзад рекох: „Ах, ја бих већ хтјео, али како ћу! Разријеши ме тога, јер превазилази моју снагу!" И понова неко нечујно рече: „Шта је до тебе стало, Заратустро! Изреци своју ријеч, па се разби!" А ја одговорих: „Ах, је ли то моја ријеч? Ко сам ја? Ја чекам достојнијега од мене, о кога не вриједим ни да се разбијем". И понова неко ми шапуташе: „Шта је до тебе стало? Ти ми још нијеси смјеран: смијерност има најтврђу кожу".