СРЂ

— 364 —

фрааама, којим хипнотисаше публику, иронише највећег пјесника руског, Пушкина, чији производи, љепотом и силом, сачињавају чудновату синтезу све руске појезије, а разнолике струне његове лире додирују све покрете човјечије душе. Писарев исмијава његов дар, презире његовог Генија и призива публику за свједока убоге и бесмислене појезије Пушкинове. Таквијем начином сав производ слободног, смијоног као и стихија природна генијалног ума, осуђује као издајника насушних интереса народних и то с успијехом, с великијем бројем присталица. Шта је иза овога шљедовало? — Маса је примила за мјеродаван суд критичарев, а то је имало чудан утјецај и на писца и на друштво, а доста отешчало правилан развој и тражење виших, самобитних путева и цијељи у развићу умјетности уопште. Оваквим клеветама и исмијавањима навикнут је Пушкин био и за живота, које се изражавало у честим заједљивим анонимним писмима, па то га је и до гроба пратило. То му у велике мућаше његову пјесничку душу. Зато бијаше и овијена тугом, али то не бијаше душа обичног смртног, нити туга обичне сјетне природе, већ душа пуносвијесна своје силе и јачине, способна примати и излијевати најразноврснија опажања појава и мисли у живим ликовима, пуних живота и чара. И та туга не сављаћује пјесничког Генија, већ га блажи, загријава и умирује, додирујући тек један звук у акорду његове појезије. Жаром свог пјесничког осјећаја, син свог времена, пјесник варира свим могућим тоновима, привија их на све велике савремене догоћаје, одужује се свему, што онда осјећаше отаџбина му Русија, чији преставник савременог умног развића њеног опет он бијаше. Додајмо овоме пластику, виртуозност његова стиха, који му је права музика, онда нам памет стаде: откуда она нискост, подлост завидљиваца његове, још заживотне славе, који свим могућим путевима ондашње друштво увјераваху, да је он прави chute complete. Симпатија читалачке публике према њему опада док наједанпут бистри се свијет пјеничких идејала, и објективан' поглед на живот; здрава пјесничка природа сављаћује тугу — с пуно религиозног убијећења одржава духовну побједу над њом и клеветницима, те апострофира: „Вел^нно Божш, о муза, будБ послушна Обиди не страшисБ, не требун в-ћенца;