СРЂ

— 368

шарена брбљања (sic) пемају пи за кога вредпости", те је „много боле не иисати никако, него тако иисати . Тако г. Поповић са професорске катедре, а беспристрасни читалац са мало умјетног укуса и способности за анализу естетике, на душак ће прочитати Шантићеве „Мирте", Гривне", „Споменке" и „Сјенке" чудним расположењем пјесниковим, које је разлио у својим стиховима, уз слободан и лак избор слика и ликова, правилан размјер стихова: „У стабло сам урезао Име твоје—срећу своју; Око њега тице поју, И цвјетни га љубе даси. Ту потоци слатко шуме, А вјетрићи с неба носе Чисте капље благе росе, Па на мило име нижу. А по дневи жар кад плане, Уморени славуј тада На премило име пада И голему жећцу гаси ..." Г ривне. * * * По жицама танким на злаћеној цитри Крећаху се лако прстићи јој хитри; Њезин гласић мио, Пратећ слатке звуке по звјезданом кругу губио се тио, А у њежну пјесму, у зеленом лугу Славујак је тио плео своју тугу. Под прозором малим стајо сам без мира А ко свети акорд са небеских лира Бјежи њезин пој И од оног часа само за њом блуди страсан уздах мој . . . И кад нојца пане и кад зора руди Њу и слатке звуке сјетно срце жуди . . . Споменци.