СРЂ

— 869 -

Не уздишн тако, љубичице плава! Гле, на моме крилу моја драга спава Не буди је тугом, У присјенку мирном спавај и ти тио И почивај с другом! Она ти је сеја! Један анћо мио Из златног вас раја на земљицу снио. У чашици твојој слатка капља блиста, У срдашцу њеном вјера, љубав чиста И душа јој иста Ко листићи твоји: мирисна и блага И слатка и драга! Она ти је сеја, твоја сеја права, Спавај спавај и ти, љубичице плава. Мирте. * * * Причала ми ружа свела, Коју си ми некад дала ; На сред твога њедра б'јела, Да је једне ноћи стала. Причала ми, да је неко Миловао твоје власи, Све до зоре да је текб Слатки шапат, слатки гласи . . . Причала ми како ти је И пољубац неко искб, И ручице твоје двије Страсном снагом да је стискб. А ти ниси знала друго, Но пољубац слатки дала, Грлила га дуго, дуго, И својом га душом звала. Причала ми ружа свела . . . А ја ружу пламу дадох, Црну слутњу збрисах с чела И преда те опет падох. Ја те жељно срцу стисну И љубих ти очи вреле, Нит' чух кад мој анћб врисну Над пепелом руже свеле ..." Сјенке.