СРЂ

— 370 —

Каква идилија, каква чаробност сликања и њежност у изливању осјећаја, а за г. Поповића је то пјеснички апсурд, да му пара нема. Оваква компарација и персонификовање мртве природе за њега је апсурд, а г. Цар вели, да би, по тој аналогији, апсурд била и сва Вукова збирка и сва наша умјетна поезија од Бранка до Војислава па наводи много примјера, са којима се ми потпуно слажемо и додајемо, да строга логичка посљедица није обавезна за лиричара. У процесу пјесничког стварања он не иде за логичним законима, већ за својом вјештачком фантазијом и спаја одвојене ликове и слике у једну цјелину искључиво по асоцијацији представља. Зато и остаје у лирици доста којечега недопуњенога, даје се широки простор досјеткама и претпоставкама читаоца, често се чини и готово без свакога повода прелази од једнога предмета другоме, јављају се слике опречне једна другој до правог контраста, али цјелином, по сваки начин, управља јединство расположења на тапету са којег пјесник слика поједине слике. Овакав основни тон или расположење служи за лирику жицом, на коју он ниже поједина бисерова зрнца, али тако, да се у резултату добије упечатак хармоничне цјелине, који потпуно задовољава читаоца. Једну од најљепших својих пјесама Петрарка започиње: „chiare fresche acque", па поздравља валове, у којима се купала Лаура, цвијеће, међу које се она одмарала; изјављује жељу, да нађе тамо мјесто вјечне мирноће, како би његова љубавница, гледајући на гробну хумку, својим уздасима измолила умрломе милост Божију. Одмах за овијем продужује : „Једанпут се с прелијепих гранчица просула киша цвијећа, а она се смјерно склонила у ареолу љепоте, њежно осута свијећем љубави. Један цвијетак као прирастао је за њену хаљину, други прамовима златоликих коса, трећи се сјаше као бисер, неког је вјетар однио потоку, неки љуљајући се у ваздуху, чисто као шапуташе: ах! овдје је царство љубави ..." Мураторије, при пријелазу Петраркином од љубавнијех успомена к опису долине, види страшни логички скок, а он је у самој ствари врло природан. Збиља, што може бити ближе пјеснику од успомене на ону долину, гдје је он најприје опазио Лауру? И баш онда, кад он оживљује успомену, њој се преноси и о њој расућује, и ми олако дознајемо, зашто он баш то мјесто више од