СРЂ

— 371 —

осталих воли. Петрархин завршетак пјесама објашњава почетак, а све је проникнуто једнаким осјећањем страсне љубави. Пратећи нашу савремену критику, ми се, на жалост, слабо сретамо са строго аналитичном, а још мање философском критиком. Махом избија критика лична, у којој опет заостаје искреност, савјесност, начело, убијеђене, а на њена мјеста излази пристрасност, рачун, управо у највећем заносу трговачка критика, да је тако назовемо, обухватајући собом искључиво практичну страну, са задњом циљу, паралишући се разним измишљотинама, отрцаним тезисима и пародоксима. Критичар по гдјекад нађе негдје неколико бомбастичних израза, које наука често не признаје, да не речемо уличних израза, те њима кочоперно прави читаву маневру ћор-фишецима, обигравајући предмет, али далеко од истине. Овакав је критичар, прави литерарни скакавац — како би га гласити критичар Бјелински назвао — у толико опаснији за укус, у колико је вјештији у маскирању своје душевне голотиње. Кад се хоће да се одреди, какво мјесто заслужује извјесни писац по сили и вриједности својих творевина, не обраћа се пажња искључиво на поједине мане и врлине дотичног творачког производа, већ се претреса дух његовог рада уопште, прилике и околности, у којима се налазио, износи се утицај његов на савремено друштво и даљи нараштај, доказује се зашто је баш он тај правац одабрао, а не други, па се тек онда подводи под извјесан ранг, који је сам себи извојевао у књижевности. И у оваквом случају никада се не треба ослонити на свој властити укус, нарочито ако је говор о поезији, нити на своје властито убијеђење, поглед и непосредно опажање, јер се лако залута, застрани, а често и огријеши о извјесном писцу само за то, што му дотични његов производ није по ћуди, или „није му по густу", како се неки изражавају. Често ћемо чути одзиве за неки књижевни рад: „тако-тако!" или „Хм! не знам како да ти речем" (искрено је казао), а већ се мршти и напрћио је уснице са знаком неодобравања, негативне оцјене; гдје кад чујемо: „има доста лијепијех мјеста, али . . . мисли су доста мршаве !" најзад ћете чути: „Боље, да је мећу градио" и т. д. Гдјекоји критичари моле писца убијећено, да се остави писања, јер им не прија укусу, па, кад им овакав вапај не помаже, апелују на читалачку публику, да га никако не читају, јер не могу чути писца. И вјерујте