СРЂ

— 372 -

све се ово штампа у журналима. Зар је то критика? Зар су то критичари?! Ако ли није критичар толико, како би код нас народ рекао, упечобразио собом, онда се увија, испод редака читате исти смјер отроване душе, а публика га врло често цијени (сваки од њих ствара своју публику) јер бар штогод од њега чује. Мјеродавни пресудни глас њој не припада, него опет другом критичару, који, као реванжом — ех officio га подржава. Овакве авторитете и сам Бјелински одобраје, али само кад је говор о кухињском укусу: у јелу и пићу, и т. д., али, кад се говори о историји, науци, вјештини, наравствености, — тамо свако „ја" које самовољно суди и без доказа, опирући се само о свој осјећај и убјећење, напомиње нам несретног у лудници, који са папирном круном на глави, гордо влада својим уображеним народом, кажњава и милује, објављује рат и закључује мир — нико му не смета у том невином послу. Да се овијем и ограничимо, а други пут говорићемо, ако кадри будемо, пошире о нашем епу, драми, роману и приповијетци, а сада да видимо, каквом се мјером наградише дојакошњи опробани наши умјетници: Чика Љуби одузеше патриотизам, полет и инспирацију у мислима, а приписаше баналне, субјективне рефлексије и натегнут хумор, без јачег значења; Змајова нема патриотског одушевљења и надахнућа; Милићевић пише тек да се пише, а шарена брбљања наших млаћих немају никакве вриједности . . . Domine Jesu, da mihi patientiam christianam уздисаше познавалац стојичфилософије — Липсиус. „Критика је доспјела у руке већином дилетаната, за њу неспремљених људи, те није чудо, да је онда у веома много случајева баш и сама испод критике, јер се ти дилетанти гријеше о њене кардиналне законе, о начела, и то нешто нехотице, јер их и не познају, а нешто, на жалост, из разних приватних узрока. Не познајући законе сопствене, ни уопште философију умјетности, наши су критичари сибјективни тирани самовољне ћуди, анархисти без начела, који не знају ни сами шта хоће, а немају довољно савјести да то признају. Наравно је, да то и писци и читаоци и сувише добро опажају, те онда критика не може да стече себи никаква авторитета, нити да врши функцију регулатора у нашој књижевности. Кри-