СРЂ

— 373 —

тика је толико пала, да о истоме дјелу изађу често двије три критике контрадиторне управо до апсурда. Тако исто су према суду разних оцјењивача једни и исти писци, по некима прве врсте, али по другима и писци, који не показују никаквог дара. Да критичари стоје на основу већ свугдје узакоњеник критичко-естетичких начела, то би им се оцјене, бар у главноме, морале стицати бар на опћем становишту лијепога. Осим тога већину тих критичара као да баш не загријава љубав према српској књизи и њену напретку, те не пишу своје оцјене њој за љубав, него више себи. Њима није задатак да истичу љепоту и промичу смисао и разумијевање за њу, да одушевљују читаче, а писце да упућују, постичу и исправљају; од свега тога ријетко ће гдје човјек наћи. На против, она се друга сврха веома често и то смијешним начином истиче. Критика се сада не пише због дјела и писца, но због критичара, да отвореније или скривеније послужи самовеличању критичара. Ту је згодна прилика, да се човјек амбициозан с мало труда проџилита, да бљесне својом „начитаношћу" да се ничим не може задовољити, јер му је укус необично развијен. Наша критика је вјерна контрола оног шпанског „autoboinbo", зато су у нас тако ријетке повољне оцјене (осим ако служи котеријским сврхама), јер критичар мисли, да ће њему углед пасти, ако му се које дјело свиди, те похвали и призна, да је добро, а да му се углед са цјепкањем све више диже. Донекле код неука и наивна читаоца и постизавају такви, да, бацив у очи прашине, доћу до славе. али та прашина веома квари, а и покварила је већ нашу књижевну атсмоферу. Ко је дрскији, те на веће авторитете удара, тај је тим боље отскочио угледом; ко јаче виче и грди, око тога се купе и тога слушају — то је позната већ психологија масе — он постаје чувен и вићен, а то је главно; но, да ли ће српска књига и њен напредак имати од тог какве користи, то је споредно, јер те се ствари у тој сврси и не раде. Још има једна немила појава, као знак декаденције, у којој се наша критика налази. То је котеријска критика, од које нема ништа ружнијега, ни одвратнијега, ничега подобнијега, да јој и оно мало угледа утамани. А и тај гадни критички парасит се већ